Zašto se naši poljoprivrednici i pored višedecenijske edukacije i alternativa u uklanjanju žetvenih ostataka i dalje masovno s jeseni vraćaju piromanstvu
Umesto da na otpadu zarade, poljoprivrednici paljenjem strnjike upropašćavaju sopstveno zemljište, proizvode nekontrolisanu emisiju štetnih gasova i negativno utiču na čitav ekosistem.
Požari u Srbiji najčešći su u mesecu oktobru, a najveći procenat njih nastaje prilikom spaljivanja poljoprivrednih ostataka na otvorenim površinama, pokazuju podaci na specijalizovanom portalu Dim.rs koji detektuje požare u područjima gde je razvijena poljoprivredna proizvodnja.
Među kontrolisanim mestima po broju požara na poljoprivrednim površinama prednjače mesta Radinac (4226) i Vranovo (2473) u opštini Smederevo, dok ih je upola manje u mestu Buljane (1075) u opštini Paraćin. Tek nešto manje od Buljana takvi požari su zabeleženi u Begejcima i Srpskom Itebeju u opštini Žitište.
Od 2015. godine, od kada se radi ova vrsta merenja u 15 opština u Srbiji, registrovano je preko 70.000 požara na poljoprivrednom zemljištu. Oko 40.000 detektovanih požara na tim područjima dešavalo se u mesecu oktobru, a do njih je najčešće dolazilo spaljivanjem poljoprivrednih ostataka. U Vranovu, mestu nadomak autoputa E-75, goreo je požar i u momentu pisanja ovog teksta.
Navedeni podaci nedvosmisleno nam govore da su apeli nadženih tek delimično dali rezultate jer je broj požara iz godine u godinu bio u porastu sve do 2019. godine. Od tada je primetan pad ukupnog broja požara, ali ne u kontinuitetu. Pa je tako ove godine zabeleženo skoro 2.000 požara više nego lane.
S obzirom na to da je poljoprivreda jedna od osnovnih privrednih grana u Srbiji, te da smo decenijama svedoci neadekvatne prakse uklanjanja žetvenih ostataka, koje je zakonom zabranjeno i kažnjivo, stručnjaci su došli na ideju da postave ovaj specijalizovani sajt, koji je finansijski podržao UNDP.
Paljenje strnjike direktno utiče na životnu sredinu, kako na mikrobiološki sastav zemljišta, tako i na kvalitet vazduha, pa samim tim i na ljudsku populaciju i u ruralnim i u urbanim sredinama. Proteklih godina svedoci smo intenziteta ove prakse i njenih negativnih uticaja (dim koji prekriva autoputeve i onemogućava bezbednu vožnju, zagađenost vazduha u naseljenim područjima, smrtni slučajevi usled gušenja na njivama…), navodi se na sajtu Dim.rs.
“Čovek ne može da se odupre osećaju da smo kolektivno jedna velika lomača”
Stručnjak za upravljanje otpadom Gojkan Stojinović kaže za VOICE da može da posvedoči da je ova pojava sveprisutna u svim delovima zemlje kroz koje je putovao. Prema njegovim rečima, vozeći se Srbijom u jesen i zimu ne može da se odupre osećaju da smo kolektivno jedna velika lomača.
“Dok putujem kroz gradove prisutan je očigledan gušeći smog, a onda izađem na čistinu očekujući bar malo bistrog i čistog vazduha, ali naiđem na paljenje useva i žetvenih ostataka na njivama. I ne samo to, već i paljenja sakupljenog lišća, ostataka od vinograda ili voćnjaka. Sve to daje tužnu sliku nepovratnog uništavanja prirodnih vrednosti”, upozorava Stojinović.
Prema njegovim rečima, spaljivanjem ostataka na njivama ljudi loše utiču na agroekosistem koji je direktno vezan za te mikrolokacije, ali i na širu lokaciju i uopšte kvalitet života i održivost. “Paljenjem žetvenih ostataka zagađuje se vazduh kako CO2 emisijama tako i suspendovanim česticama, sa tačke gledišta jednog ekologa minimalno ukoliko se poredi sa zagađenjem nastalim sagorevanjem goriva vozila (motori sa unutrašnjim sagorevanjem), kao i termoelektrana, individualnih ložišta i slično. Ipak ta aktivnost narušava u širem smislu životnu sredinu”, navodi Stojinović.
O negativnim posledicama na živi svet za VOICE svedoči i Draženko Rajković iz Centra za istraživanje biodiverziteta, koji kaže da na celokupnu pojavu gleda uz poveću dozu gorčine.
“Zašto gorčina? Jer iznova i iznova ponavljamo ovu neprimerenu i lošu praksu. Brojne su emisije, prilozi i članci u poslednjih 30-tak godina, počevši od kultnog Znanja na poklon Zaharija Trnavčevića, gde su razni učeni ljudi kroz prizmu svoje struke naglašavali negativne posledice i nusprodukte spaljivanja žetvenih ostataka. Među njima bih izdvojio zagađenje vazduha, uništavanje biodiverziteta, smanjenje plodnosti i zakišeljavanje zemljišta, gubitak humusa i višestruko povećanje rizika od požara kao i kumulativni uticaj na klimatske promene”, upozorava Rajković.
Agroinžinjer Nadežda Đuragin iz kompanije “Trading tim” u Čurugu kaže za VOICE da, pored brojnih apela i ukazivanja na štetnosti paljenja žetvenih ostataka, poljoprivrednici pribegavaju ovoj metodi radi lakšeg oranja zemljišta. Na taj način, prema njenim rečima, ratari izbacuju dodatnu operaciju usitnjavanja žetvenih ostataka usled nedostatka adekvatnog oruđa ili radi smanjenja troškova proizvodnje, ne shvatajući količinu štete koju zemljištu čine i da na duže staze više gube jer dovode do uništavanja strukture zemljišta i degradacije.
“Paljenje je izrazito štetno i štetan uticaj nije samo na zemljište već i na životinje i ljude. Prilikom paljenja žetvenih ostataka dolazi do degradacije zemljišta, odnosno do uništavanja mikroorganizama, insekata, životinja ali i humusa. Prilikom uništavanja humusa u zemljištu doprinosi se direktnom osiromašenju zemljišta, lošijim prinosima, povećanom potrebom za upotrebom stajnjaka i mineralnih đubriva”, navodi Đuranin.
Požari na njivama u Čurugu
I pored činjenice da poljoprivrednici dobijaju savete o dobroj poljoprivrednoj praksi, nisu ni svi ratari u Čurugu skloni primeni svih preporučenih agrotehničkih mera. O tome govori i broj od preko 550 požara detektovanih na poljoprivrednim površnima u tom mestu u opštini Žabalj od početka merenja na portalu Dim.rs.
“Mi našim kooperantima savetujemo usitnjavanje i zaoravanje žetvenih ostataka kao i upotrebu preparata na bazi mikroorganizama, huminskih i fulvinskih kiselina za bržu razgradnju biljnih ostataka. Dodavanjem dodatne operacije pred oranje, poput tanjiranja ili gruberisanja, dobićemo usitinjenu masu što će nam omogućiti lakše zaoravanje i bržu razgradnju žetvenih ostataka, a upotrebom biopreparata ćemo dodatno stimulisati razgradnju. Sa ovim merama utičemo na poboljšanje strukture zemljišta, mikrobiološku aktivnost, poboljšanje vodno-vazdušnog režima zemljišta i stvaranje humusa”, navodi Đuragin.
Goran Knežević, doktorand i asistent na fakultetu za primenjenu Ekologiju “Futura”, kaže za VOICE da je u Srbiji paljenje žetvenih ostataka praksa decenijama unazad, prvenstveno zbog sprečavanja bolesti izazvanih gljivama koje s jeseni imaju idealne uslove za rast i razviće, sada još intenzivnije kako je prosečna temperatura u septembru i oktobru naglo porasla i uz prisutnu vlažnost stvara idealne uslove.
“Paljenjem površinskog sloja dolazi do suzbijanja tih bolesti, ali ostaju micelije u dubljim slojevima koje predstavljaju potencijalnu opasnost u narednim godinama. Ipak na ovaj način se rešava samo jedan odsto problema, a pravilna rešenja podrazumevaju agro mere kao što su plodored, zamena sezonskih kultura, međuusevi, a sve one pozitivno utiču na sprečavanje razvoja bolesti”, navodi Knežević.
Na to se nadovezuje Gojkan Stojinović upozorenjem da paljenje površinskog sloja zemljišta, osim što narušava hemijski i fizički sastav zemljišta, dovodi i do obogaćivanja zemljišta fosforom i makročesticama koje nakon sagorevanja biljnih ostataka ostaju na površini. Osiromašuje se i sadržaj neophodnog azota, te je potrebno dodatno đubrenje koje se uglavnom vrši veštačkim đubrivima.
“Direktno utiče i na migraciju različitih vrsta ptica i sisara neophodnih u lancu ishrane agroekosistema i narušava ravnotežu među organizmima u lancu ishrane. Adaptivnim sposobnostima ostaju različite vrste koje svojim aktivnostima često nemaju bitnu ulogu u obrazovanju plodnog površinskog sloja. Procesom sagorevanja stvaraju se dimne zavese, tako da se stvara realna opasnost u saobraćaju ukoliko se oranice nalaze u blizini puteva”, kaže Stojinović.
Otpad treba da bude resurs a ne uzrok zagađenja vazduha
S obzirom na to da je otpad resurs, biomasa može predstavljati obnovljivi izvor energije. Žetveni, ali i ostali poljoprivredni ostaci se mogu koristiti kao izvor energije i potencijal za obnavljanje sada već devastiranog sloja humusa u Vojvodini. Prema Stojinovićevim rečima, to se može postići direktnim iskorišćenjem u proizvodnji peleta i briketa za šta postoji potencijal za preradu u Srbiji, ali i indirektno u bioenerganama i postrojenjima za proizvodnju energije.
“Ostaci ovog procesa ako se sprovodi na adekvatan način predstavljaju prirodno đubrivo i praktično humus. Ono što nam definitivno nedostaje u oblasti biootpada i njegovog iskorišćenja su zakonske i podzakonske osnove koje bi dale jasne smernice u ponovnoj upotrebi u poljoprivredi. Neophodno je zakonski definisati kvalitet, okvire i mogućnosti ponovnog iskorišćenja ovih materijala kako bismo došli do pouzdanih i dobrih rešenja u organskoj poljoprivredi i održivosti celog sistema”, zaključuje Stojinović.
O tome na koji bi se još način mogli upotrebiti žetveni ostaci svedoči iz prakse i Nadežda Đuranin. “Žetveni ostaci mogu da se baliraju za upotrebu u stočarskoj proizvodnji, takođe postoji mogućnost grejanja na sojinu slamu dok se strnjika zaorava. Preporuka je usitnjavanje i zaoravanje žetvenih ostataka jer time poboljšavamo strukturu i kvalitet zemljišta”, navodi ona.
Sagovornici VOICE jednoglasni su u zaključku da nisu primetili da je u drugim zemljama zastupljeno spaljivanje žetvenih ostataka na njivama. Kao razlog za to vide u činjenici da u Srbiji nema sistemskog sprovođenja zakona.
“Zašto se naši poljoprivrednici i pored višedecenijske edukacije i alternativa u uklanjanju žetvenih ostataka i dalje masovno s jeseni vraćaju piromanstvu pitanje je više za državu i njene organe, ali i pojedince iz domena psihologije, sociologije i srodnih nauka”, smatra Draženko Rajković.
Darko Šper (VOICE)
